Došao je juni, mesec kada moja ćerka puni šest godina. A nova beba izračunata da se rodi dva dana nakon njenog rođendana! Naša rainbow baby, koja hrabro dolazi posle jedne izgubljene trudnoće, kao znak da ništa u životu ne ide baš kako smo zamislili, kako je sve van naše kontrole i van našeg plana u kalendaru. Kako trudnice uvek pripremaju da porođaj može nastupiti terminski bilo kada od navršene 36. nedelje i kako sam plivala, šetala, nosila, teglila, vozila i bez ikakve zadrške i aktivno živela celu trudnoću, verovala sam da ću do dana kada ćemo oduvati svećice već odavno biti sa bebom kod kuće. Bilo mi je najvažnije na svetu da moje prvenče ne dočeka slavljenički dan bez mame i tate, u komšiluku, sa kupljenom tortom jer živimo u gradu daleko od baki, tetki i porodice. Ali, ništa do početka četrdesete nedelje… Svaki dan ista rutina, depilacija, frizura, dobar obrok, veš ispeglan i ništa!

I tako svega nekoliko sati nakon što smo pojeli tortu, gluvo doba noći, tri sata ujutru i ja se budim. Blagi bolovi u stomaku, dosta neodređeno počinje, ali ja znam da je to to. Uostalom, obavila sam rođendan, a znam da „poroditi se“ na mnogim jezicima može da se prevede kao „pustiti se“, engleski „let go“ ili nemački „los lasen“. Poroditi se, to nisu samo kontrakcije i stvar tela, već i te kako mentalna aktivnost u kojoj spreg duše i tela veoma jasno dolaze do izražaja. A ovaj put ću to uraditi, na svoj način, bez lekova, katetera, rezova i strahova! Ali neobično je teško isključiti unutrašnjeg „control freaka“ i dozvoliti da se stvari dešavaju kad one hoće i kako hoće, prepustiti se plimi rađanja.

Još neću nikog da budim, ni drugarice dežurne da čuvaju starije dete (jer naravno, baš taj dan renoviraju prozore u vrtiću!), ni muža. Kako i počinje trudnoća, otkrićem i malom tajnom tako se i završava… Tuširam se, nekoliko puta odlazim u toalet, telo se sprema. Lakiram nokte, perem kosu, malo dremam, uživam u tišini noći…

Sviće jutro i ukućani se bude, a kontrakcije oko 9 ujutru postaju definisane i dolaze na svakih desetak minuta. U pauzama doručkujem i proveravam da li je sve spakovano u torbu za bolnicu, ali za vreme trajanja kontrakcija već moram da pronađem položaj koji mi pomaže da “preletim” bol. Poza sa kolenima oslonjena na ivicu kreveta ili duboki joga čučanj jako pomažu. Kažem ćerki da beba dolazi i da mama ide u bolnicu čim Daniele, moja drugarica, uhvati pauzu na poslu da dođe po nju.

U međuvremenu ona leži uz mene, masira mi leđa neveštim rukama šestogodišnjaka, ali meni prija ta divna emocija i njena pažnja.

Aleksandra sa ćerkom Kristinom

Posle prvog porođaja koji je bio dug, a ja pretovarena medikamentima, a sve se završilo epiziotiomijom, postporođajnim infekcijama i dugim i mučnim oporavkom, obećala sam sebi da drugi put mora biti po mom unutrašnjem osećaju, i duboko sam znala da sve može biti drugačije. Za početak, ne otići prerano u bolnicu, zatim ne porađati se u neprirodnom položaju na leđima i najvažnije: biti svesna moći da se porodim, a ne da me neko “porađa”. Ja sam sila koja donosi svoju bebu na svet! Na pitanje babici kada treba da idem u bolnicu kao drugorotka, sa kontrakcijama od 3 ili 5 minuta razmaka dobila sam odgovor: “Onda kada se kod kuće više ne budete osećali prijatno”. I zaista sam uživala ta tri sata u tihom jutru u svojoj kući, polako se spremajući i uživajući u miru i prisustvu mojih najmilijih, moje male dule koja je instiktivno znala kako da bude uz mene. “I majka je dete”, pomislih, u ovoj inverznoj ulozi gde moja devojčica bdi nadamnom…

Podne je i čuje se zvono na vratima. Stigla je Dani, smena za čuvanje deteta. Kontrakcije su jače i počinju na pet minuta. Moje veliko dete odlazi i maše mi. Osećam toliko pomešanih emocija, sledeći put kad se budemo videle i moj i njen svet biće potpuni drugačiji!

Pred polazak u porodilište

Dvanaest i petnaest i jedna toliko jaka kontrakcija, da istog trena kad se završila gotovo filmski vičem da je vreme da hitno krenemo! Zašto sam ovoliko čekala?! Ali mora da sam već pred kraj kad ovoliko boli, to me raduje… Bolnica je jako blizu, manje od deset minuta i u saobraćajnom špicu. Na putu ka dolaze čak dve izuzetno jake i bolne kontrakcije, nisam više kod kuće i sedeći položaj pogoršava bol.

Stižemo u porodilište, zvonim na zvonce porođajne sale i kažem da se porađam, tu su dve babice koje će biti uz mene sve vreme, jedna Mlada i jedna Iskusnija. Mlada babica me uvodi u sobu za porađanje sa i prvo pregleda, kaže dilatacija 3 centimetra. Samo! A bol je intenzivan i tokom kontrakcija više ne mogu da hodam niti da pričam. Kažem joj da želim prirodan porođaj, bez medikamenata, ali ne znam da li ću uspeti. „Ah, sigurno ćemo uspeti zajedno“, odmahuje ležerno, „ne brinite“. Priključuje na CTG aparat dok sedim na krevetu. Smeta mi CTG i jedva cekam da se završi jer sedenje postaje nepodnošljivo u toku kontrakcija. Jako sam žedna i šaljem muža nekoliko puta po sok od jabuke. Mislim da u životu nikad nisam popila toliko soka od jabuke u cugu! Dolazi jedna mlada doktorka i kaže da me vodi na kratak ultrazvuk da provere bebin položaj. Samo kratak bolnički hodnik, ali šetnja je nemoguća. U samo nekoliko minuta imam tri ili četiri kontrakcije i zastajem da se oslonim o zid i o muža. Jedva čekam da se vratim u porođajnu salu jer znam da me tamo čeka topla voda i porođajna kada. „Topla voda leči sve!“, često kažem deci kada se povrede ili kada su umorni… Beba prednjači glavicom i možemo nazad, ali onaj hodnik sada izgleda još duplo duži, bolovi su toliko jaki da jedva stojim u toku kontrakcija i imam utisak da u zadnji čas stižem nazad. Tražim od Mlade babice da mi uradi još jedan pregled, želim da znam koliko još! Kaže osam centimetara. Mislim da je negde oko jedan popodne… Moj dragi me grli i šapuće: Osam! Jesi čula, još malo! Smiren je i na visini zadatka, nekako neprimetno prisutan, kao moćan stub oslonca, i fizički i mentalno.

Porođajna sala

Skidam svu odeću i ulazim u kadu. Topla voda je predivna i skida oštricu sa bola, ali osećam uskoro prelaznu fazu, nagon za guranjem, ali i sama osećam da moram malo da sačekam. Mlada babica je pored mene i kaže mi da moram da predišem nekoliko narednih kontrakcija. Dubok udah i postepeno odsečno izbacivanje vazduha. Trudim se da ne gledam CTG aparat i da slušam svoje telo i instinkte, ali pomalo varam jer jedva čekam kraj kontrakcije i da vidim kako brojke opadaju. Iskusnija babica sedi preko puta mene i ima smiren pogled, kao da čeka nekog da se pojavi u dogovoreno vreme. Podseća me da dišem, samo što mi ona kaže „ti“, ne nadmeno niti s visine, već nekako kao da se odavno znamo. Počinju naponi. Znam da je kraj, ali bol je ogroman. Ponavljam sebi da moja beba dolazi, pokušavam da sarađujem sa naponima. Zamišljam moćnu ženku lavice kako kaže Ina Mej Gaskin u mojoj bibliji trudnoće koju sam nebrojeno puta pročitala pripremajući se za ovaj dan, ali mi se čini da ne pomaže. Hvatam još jedan duboki udah i pokušavam da izguram bebu na svet. Gledam Iskusniju babicu i kažem joj da ne mogu! Ništa se ne dešava. Ona kaže: „Sve sjajno radiš, možeš. Dodirni rukom i videćeš da je glavica tu.“ Podeseća me da opustim telo između kontrakcija.

Babice su neprimetne i čekaju. Naslonim glavu u pauzi na muža, puštam toplu vodu da opušta telo, ali pauze su zanemarljive a naponi nepodnošljivo bolni. Samo želim da se sve završi, ali ponavljam sebi da beba nema nikog sem mene. Nema predavanja. Osećam da moram da ustanem i tražim pomoć od gravitacije, ležim u kadi u pauzama i ustajem oslanjajući se na konopac koji visi iznad kade, vučem šarenu tkaninu i opet u pauzi nazad u toplu vodu. Predugo traje, ne brojim, ali bilo je više od deset napona. Ništa se ne dešava, hvata me očajanje. U ritmu pauza u toploj vodi i bolova, potpuno sam odsutna iz te prostorije ali udah i guram, međica peče sve jače.. „Bravo, ljubavi, tu je glavica“ čujem kako mi muž govori. Glavica je rođena, ali u nekoliko narednih napona bebino telo i dalje ne izlazi. Udah, guram, ali presporo ide. Nešto nije kako treba. Ulazi doktor, babice mi govore da izađem iz kade i da promenimo položaj, ja odmahujem rukom i pokazujem da stanu, meni treba samo još ovaj jedan napon, oni ne znaju ali ja znam to!

I… evo je!

Ne plače, plava je i ne mrda, kao njena starija sestra. Seku pupčanik, to mi je znak da je vanredna situacija jer je moja želja bila da pustimo da pupčanik sam odpulsira..

Petnaest časova i petnaest minuta. Samo tri sata od dolaska u porodilište. Ne čujem je da plače, ali ne bojim se. Pupčanik oko vrata i zaglavljeno rame koje je sprečilo izlazak tela. Možda sam samo iscrpljena od bola, a možda sam toliko prepuštena svojim instinktima da znam da će sve biti u redu. Čujem slabašno plakanje, pa zatim jako. Čekam rađanje posteljice, dok tata sa njom odlazi da je pregledaju pedijatri. Oporavlja se brzinski i uskoro će doći kod mene. Prelazim iz kade u prvu u sobu sa krevetom, donose je u toplim peškirima i stavljaju mi je na grudi. Savršena je i gleda me pogledom kao da smo se tražile u prethodnih sto života, kao da proverava jesam li to ja… Provodimo narednih dva sata zajedno, zaljubljeni, u zagrljajima i prvom podoju. Osećam se kao posle istrčanog maratona ili uspona na neki visoki vrh, posle velikog sportskog napora, ali nikako kao pacijentkinja! Tražim da mi donesu hranu i jedem sa velikim apetitom. Kakvo neverovatno i intenzivno iskustvo, a opet oporavak teče fantastično jer smo beba i ja usklađene i ni jednim postupkom nismo ometene u nalaženju ritma, ni dodavanjem adaptiranog mleka, ni suvišnim medikamentima ili procedurama, sve je bilo prepušteno mojoj intuiciji i bebinim instinktima. Možda ću ipak morati ovo još jednom da ponovim, samo da čujem kako se gromoglasno prolama plač bebe posle rođenja!

Sve je dobro. Baš sam tamo gde treba da budem, iako je mimo mog kalendara.

Elena je rođena u bolnici Katolische Stiftung Marienhospital Aachen u Nemačkoj 2016. godine

Aleksandra sa bebom Elenom

Aleksandra sa bebom Elenom u Hug Bug-u i starijom ćerkom Kristinom

Tweet